| Summary: | U tekstu istražujem primenu teorije igara na političke fenomene u velikim grupama (više od dva igrača). Fokusiram se na problem kolektivnog delanja u okviru igre uveravanja (assurance game). Nakon izlaganja opšteg oblika sa dva igrača, pokazujem kako igra izgleda kada u njoj učestvuje više igrača, sa naglaskom na tvrdnju kako igra može da pomogne u razumevanju situacija u kojima učešće jedne osobe u nekoj kolektivnoj radnji zavisi od očekivanja da će u njoj učestvovati druge osobe. Identifikujem četiri ključna elementa za rešenje ove igre – pivot, tip učesnika, životni optimizam i vrsta kolektivnih normi. Politički primeri na kojima pokazujem značaj ovih koncepata su glasanje u skupštini, učešće na građanskim protestima, izborno glasanje za male stranke i pristupanje pokretu otpora. Uočavamo da je za svaku igru dominantniji neki drugi faktor koji doprinosi uspehu kolektivnog delanja i rešenju igre.
|
|---|
