| Summary: | Od 2000. godine, dva velika politička bloka dominiraju partijskim sistemom Hrvatske: konzervativni, okupljen oko Hrvatske demokratske zajednice, odnosno levo-liberalni, okupljen oko Socijaldemokratske partije. Dinamika odnosa ove dve grupacije ukazuje na to da se osnovni politički rascep nalazi na liniji podele levice i desnice. Treće opcije su s vremena na vreme uspevale da na kratak rok predstave izazov bipartizmu i ostvare relativno dobre izborne rezultate. Međutim, srednjoročno, upliv trećih aktera je do sada uvek bio neuspešan i brzo bi se utapao u dominantnu bipolarnu podelu, te je sistem ostajao stabilno dvopartijski. Tome je značajno doprineo i slab uspeh populističke desnice, budući da je dominantni HDZ, zahvaljujući svom nacionalističkom nasleđu, uspešno pokrivao i taj deo ideološkog spektra, zauzimajući paralelno pozicije etablirane stranke desnog centra i populističko-nacionalističkog pokreta, tako predupređujući razvoj održive antielitističke opcije. Predsednički izbori 2019/2020. godine signalizirali su promenu: po prvi put desni izazivač (u ovom slučaju nezavisni kandidat Miroslav Škoro) uspeva da osvoji preko dvadeset procenata glasova, te efektivno podeli glasove desnice i izazove disrupciju u do tada relativno stabilnom dualnom takmičenju. Škoro je rezultat gradio kako na dugotrajnoj potrazi dela hrvatskih glasača za trećom opcijom, tako i na nizu manjih nacionalističkih i populističkih stranaka i pokreta prisutnih u hrvatskoj politici poslednjih godina. Uspeh na predsedničkim izborima i posebno reakcija njegovih birača, koji se po svoj prilici nisu utopili u bipartijsku podelu u drugom krugu izbora, signalizira promenu dinamike čitavog partijskog sistema, moguće već na parlamentarnim izborima koji će biti održani u julu 2020. godine.
|
|---|
